Slabo pamtim imena…
Na SAE Institutu u Beogradu, 9. aprila Aleksandar Rodić, Srbin koji radi u kompaniji Google održao je predavanje o toku svoje karijere, tj. kako je od Beograda stigao do San Franciska. Najavljen je kao ekspert za WebGL programiranje, opensource JavaScript biblioteku čije prve kodove je ispisao još jedan Srbin 2006. godine, Vladimir Vukčević, tada zaposlen u kompaniji Mozilla Foundation.
Na vreme sam se prijavio za predavanje, dve nedelje ranije. Znao sam da će biti gužva jer je broj mesta ograničen.
Uvod. Neki lik predstavlja zvezdu večeri, Aleksandra Rodića zvanog Aki. Nigde u najavi nisam pročitao da ima nadimak. Zar je to bitno? Prvo što sam pomislio je da poznajem trojicu koji imaju taj nadimak. U stvari, dve osobe jer je treći koga poznajem zlatni retriver. Jedan je DJ koji farba kosu fluorescentnim sprejevima pa se svojim likom i delom ne uklapa u temu.
Kada je počeo da predavanjem, prepoznao sam ga po glasu. Kolega sa VIŠER, bili zajedno na Kompjuterskoj animaciji. Već tada je bio daleko ispred svih nas po znanju i talentu, da nam je na vežbama bio asistent/demonstrator. Nisam mogao da verujem. Posle osam godina ne mogu da ga vizuelno identifikujem. Mada, iskren da budem, jednog kolege se uopšte i ne sećam iz tog perioda studiranja.
U Beogradu sam bio bez posla a u Americi me svi traže!
Put kojim je prošao nije ni malo lak. Po završetku školovanja u Srbiji jedno vreme je bio bez posla, te se morao snalaziti tako što je obavljao fizičke poslove po gradilištima, utovar-istovar robe, selidbe… Na osnovu talenta dobija stipendiju na Savannah College of Art and Design. Usledile su plaćene prakse u kompanijama Pixar (Cars 2), Lucas Arts i Electronic Arts.
A onda sledi najznačajniji deo ove moje priče. WebGL je bio u povoju, i, kako Aki reče, sam je seo i vežbajući kroz primere iz online dokumentacije savladao je upotrebu istog. Dakle stekao je neformalna znanja i veštine koje je Google prepoznao i pozvao ga da im se pridruži u Google Creative Lab. Poenta je znanje, a obrazovni sistem ne može da prati tempo nastanka i razvoja novih tehnologija. U civilizovanom svetu se ceni know-how i zato je Internet kao resurs nezamenljiv.
Posle predavanja prilazim da se pozdravim. – E, ćao, gde si! Kako beše ime?
Izgleda da nisam jedini koji slabo pamti imena…
